na osnovu informacija iz knjige "Letovi straha" od autora Dejvida Gera

Terorizam u civilnom avio-saobraćaju.

Sama pomisao na tempiranu bombu sakrivenu u akt-tašni, ili na napadača naoružanog nekim vatrenim oružjem ili nožem, koji preuzima komandu nad putničkim avionom, dovoljna je da izazove jezu čak i među onima iskusnima i čestim putnicima na avio-linijama.

 Terorizam, kao i sudari aviona u letu, nepovoljni vremenski uslovi i mehanički otkazi su prave pretnje vazduhoplovstvu uopšte. Zbog toga, rešavanju problema terorizma kao i svih ostalih opasnosti koje ugrožavaju sigurnost letenja treba pristupiti odgovorno i sa činjenicama. U istoriji civilnog vazduhoplovstva je zabeleženo više različitih tipova napada. Oni se razlikuju po tome kakvi su se ciljevi želeli ostvariti i po tome kakvo je sredstvo bilo upotrebljeno za sabotažu ili za preuzimanje kontrole nad civilnim letom. Prvo se počelo sa prinudnim sletanjima, otmicama, da bi se proširilo i na najstrašniji vid terorizma – sabotaže. Broj otmica aviona se umnogome uvećao posle Drugog Svetskog Rata. U prvim posleratnim godinama na sreću ove otmice nisu bile toliko «strašne» kao one koje su usledile godinama kasnije. To je iz razloga što se velika većina ovakvih slučajeva otmica dešavala na avio-linijama koje su dolazile iza tzv. «Gvozdene Zavese» .Otmičari su bili revoltirani političkim prilikama u svojim zemljama i koristili su otmice aviona da bi izvršili prebege u zemlje zapadne Evrope.

Ipak, dešavalo se i obrnuto, padom Kube pod vlast komunističkih vođa, otmice aviona su išle suprotnim smerom – obeležene su bežanjima kriminalaca u tu zemlju u, za njih, neku vrstu «sigurne zone». Kasnije, pedesetih godina prošlog veka paravojne i gerilske snage su ušle na scenu terorizma. Deceniju kasnije i politička situacija na Srednjem Istoku postala je motivišući faktor za ovakve vrste akcija. Da ljudskoj ludosti nema kraja govori i nekoliko činova sabotiranja aviona iz razloga kasnije naplate osiguranja.

Ovde ćemo pokušati da prikažemo najznačajnije primere zločinačkih akcija protiv civilnog avio-saobraćaja koji su obeležili našu i svetsku istoriju vazduhoplovstva. Fokusiraćemo pažnju sada samo na početke terora u vazduhoplovstvu i na one događaje koji su označeni kao politički prebezi iz komunističkih zemalja.

Početak terora u komercijalnom vazduhoplovstvu

Avioni su bili oruđa ratnih dejstava pre nego što su postali svakodnevno i rasprostranjeno sredstvo prevoza u komercijalnom i civilnom saobraćaju. Komercijalna avijacija postala je važan činilac u komercijalnom saobraćaju po završetku Prvog Svetskog Rata. Tada se uvidela prednost koju ima avionski i putnički i poštanski transportni saobraćaj nad ostalim vidovima prevoza.

Međutim, i nažalost, nije prošlo tako mnogo vremena od kako je civilno vazduhoplovstvo iskusilo prvi zločinački napad na jedan komercijalni transport. Time je nažalost i započela era terorizma u vazduhoplovstvu.

Prvi slučaj otmice aviona, dakle i prvi teroristički akt desio se na tlu Latinske Amerike, u Peruu 21. februara, davne 1931. godine kada je grupa peruanskih revolucionara otela tromotorni poštanski transportni avion Foker F.7 američke vazduhoplovne kompanije Pan American Airways System. Cilj ovih u istoriji prvih otmičara jednog aviona i nije bio destruktivan. U ovom aktu nije bilo nikakvih žrtava jer namera otmičara je bila samo da se izvrši bacanje propagandnih letaka iz aviona.

Dve godine kasnije 1933. desila su se prve dve sabotaže civilnih aviona. Prvi slučaj ovakvog uništavanja aviona dogodio se 28. marta, na britanskom avionu Armstrong Vitvort Argosi, kompanije Imperial Airways pod imenom «City of Liverool» oznake G-AACI koji je leteo na liniji od Brisela do Londona. Avion je u letu na visini od 1200 metara zahvatila vatra u blizini belgijskog grada Diksmuda koji se nalazi na 60 kilometara od Brisela. Pilot je pokušao da prinudno spusti avion na neku čistinu u blizini. Iz aviona je kuljao dim, a pilot je započeo spuštanje i tako krenuo u kontinuirano propadanje. Međutim, na nesreću, avion je doživeo lom strukture trupa na svega 75 metara visine i svih 12 putnika i tri člana posade su poginuli. U reonu pada su nađeni ostaci tereta koji je prevozio, pošta i srebrne poluge su bili rasuti po zemlji. Impirijal Ervejz je izvršila analizu uzroka pada i došla do zaključka da je vatru najverovatnije  izazvala sabotaža u donjem – zadnjem delu kabine. Nikad se sa sigurnošću nije ustanovilo kako je izazvana vatra. Sumnja je pala na jednog putnika 69-godišnjeg zubara, čije je telo nađeno 1.5 kilometar od mesta pada. Smatra se da je on iskočio ranije, pre nego što je vatra potpuno zahvatila trup.

Prvi slučaj sabotaže aviona dogodio se 28. marta 1933. godine, na britanskom avionu Armstrong Vitvort Argosi (kao na slici), kompanije Imperial Airways pod imenom «City of Liverool» oznake G-AACI  koji je leteo na liniji od Brisela do Londona.

Pretpostavlja se da je to uradio jer je bio u velikim dugovima, takođe bio je poznat i da se bavio rasturanjem i korišćenjem opojnih sredstava. Ipak, nije bilo dovoljno dokaza da ga dovedu u direktnu vezu sa padom ovog aviona.

Drugi slučaj sabotaže, te 1933. godine se dogodio 10. oktobra kad je poginulo svih 7 osoba usled sabotaže na letelici NC-13304, Boing 247 američke kompanije United Air Lines.

To se dogodilo na teritoriji SAD na domaćem letu na liniji Njuark, Nju Džerzi – Čikago, Ilinoj. Transportni  avion je udario u zemlju i izgoreo u blizini gradića Čestertona u Indijani. Federalni istražitelji su utvrdili da je pad aviona izazvala eksplozivna naprava bazirana na nitro-glicerinu koja je bila ukrcana na avion na aerodromu Njuark.

Nikad se nije saznalo ko je odgovoran za ovu nesreću.

Politički azilanti

Prvi prebeg koji se desio iza «Gvozdene zavese» se dogodio 6.aprila 1948. godine kada je preuzeta kontrola nad avionom Daglas DC-3 Češkoslovačke avio-kompanije CSA od strane većine putnika kojih je bilo 26 tada u tom avionu. Otprilike tri-četvrtine ukupnog broja putnika je želelo da prebegne iz tadašnje komunističke Češkoslovačke i preuzelo je kontrolu nad letelicom. U ovu akciju bili su uključeni i pilot i druga dva člana posade. Oni su sleteli na američku teritoriju u Nemačkoj, u blizini grada Minhena.

 Ovakvih slučajeva je bilo puno, Česi su ponovili svoj podvig već sledećeg meseca, 4. maja kada je još jedan DC-3 prinudno sleteo u Nemačkoj. Posle Čehoslovačke mi smo ušli u istoriju kao drugi po redu koji su izvršili ovakav vid napada na civilni vazdušni saobraćaj. Dakle, samo dva meseca kasnije posle onog prvog slučaja prebega, 4. juna 1948. godine JAT-ov DC-3 na letu Beograd-Sarajevo, otet je od strane radio-operatora i jednog od putnika. U avionu je bilo 28 osoba a avion je bezbedno sleteo u Italiji, pored Barija.

Za nama istog meseca sledili su Rumuni koji su avionom Junkers Ju-52 sa 23 putnika prebegli u Austriju i sleteli u blizini Salzburga.

Bugari su takođe istog tog meseca juna izvršili prebeg avionom Junkers Ju-52 u Instanbul, Turska. Međutim ova otmica aviona se razlikuje od svih prethodnih jer se prvi put pojavilo nasilje pri otmici aviona. Bugarski otmičari su ubili pilota a ranili dva člana posade.

Usledili su višestruki prebezi Mađara, Poljaka, Rumuna, Kineza (u Tajvan), Čeha i Slovaka, dakle svih zemalja u kojima se uspostavila komunistička vlast posle Drugog Svetskog Rata.

Vrlo zanimljiv događaj među svim ovim događajima je jedan iz tog vremena kad se desio prebeg u našu zemlju!

Grčki avion DC-3 grčke vazduhoplovne kompanije TAE koji je leteo na liniji Atina-Solun 12. septembra 1948. godine je otet od strane osam putnika. Oni su pretukli članove posade. U avionu je tada bilo 23 osobe a avion je sleteo u blizini Tetova, Jugoslavija, današnja Republika Makedonija.

Novih prebega iz naše zemlje nije bilo sve do kraja 1951. godine. Tada je 17. oktobra još jedan JAT-ov DC-3 otet, ovog puta od strane pilota i kopilota. Sa njima su u avionu bili i njihove žene i deca. U Cirihu, Švajcarska, zatražili su politički azil. Tada se ostalih 22 putnika i 3 člana posade vratilo u Jugoslaviju.

Sledeće godine 1952., 26. juna, i treći JAT-ov DC-3 sa 32 osobe u avionu, je otet na liniji Zagreb-Pula. Ovo je bio oružani napad kad je dvoje putnika držalo ostale na nišanu, dok je treći otmičar sekirom provalio u kokpit i tamo preuzeo kontrolu nad letelicom. Oni su u Italiji zatražili politički azil.

Jedan neobičan i tragičan događaj iz tog vremena koji nije vezan za političke prebege, dogodio se 6. jula 1954 u Sjedinjenim državama, kada je jedan 15-godišnji dečak ubijen od strane kapetana aviona koji se nalazio na stajanci na aerodromu u Klivlendu, Ohajo. Ovaj dečak je tada naoružan upao u avion i pokušao da preuzme kontrolu nad njim.

Nama najinteresantniji, možda su događaji u vezi naše nacionalne avio-kompanije pa tako posmatrajući uočavamo nekoliko godina prekida aktvnosti otmica jugoslovenskih aviona.

No, opet, na letu od Tivta prema Beogradu, 8. jula 1959. godine avion JAT-a, još jedan avion tipa DC-3 je otet. Ovoga puta to je bio samo jedan naoružani otmičar koji je ispalio upozoravajući hitac i prinudio pilota da sleti blizu Barija, Italija.

Destinacija – Kuba!

Otmice aviona u tadašnjim komunističkim zemljama i prebezi u tzv. slobodni svet, bili su i razumljivi, to se dešavalo i među Kubancima posle pobede Fidela Kastra 1959. godine. Oni su prvih godina Kastrove vlasti bežali u Sjedinjene Američke Države što im je bila najbliža i najbolja destinacija.

Međutim ovi prebezi su sa protekom vremena postali dvosmerni. Naime dolaskom Fidela Kastra na vlast SAD su se po prvi put u tom veku suočile sa jednom neprijateljski raspoloženom nacijom koja se našla tu, veoma blizu, praktično na njihovom kućnom pragu. Suprotno orijentisani režimi u ovim dvema zemljama učinili su da ostrvo Kuba postane pravi raj za one koji su se ogrešili o zakon u SAD, za političke disidente i one kojima se nija dopadala zapadnjački način života. Nekoliko ovakvih incindenata prebega na Kubu desili su se ranih šezdesetih godina, da bi dostigli svoj maksimum kasnih šezdesetih i početkom sedamdesetih. 1968. godine dogodilo se čak 21 otmica aviona koji su bili prisiljeni da slete na Kubu, dok se sledeće godine ovaj broj otmica popeo na brojku od čak 68! Svi su oni otimani da bi se spustili na Kubansko tlo, međutim iako je velika većina aviona letela iz pravca SAD prema Kubi, bilo je tu i letelica avio-prevoznika iz raznih latino-američkih država: kolumbijskih, brazilskih, čileanskih, argetinskih, meksičkih, itd...

Otmice su se dešavale stalno jedna za drugom. U SAD-u se desilo čak da na različitim stranama, otmičari koji inače nisu imali nikakve veze jedni sa drugima otmu različite avione i to u istom danu, u okviru svega nekoliko sati razlike. Preuzeli su kontrole nad tim avionima tražeći svoj odlazak na Kubu.

Analizom broja ovakvih primera otmica aviona od strane onih čiji je cilj bio da se domognu Kube dolazimo do brojke od preko 230 otmica! Da bi ih opisali sve bilo bi nam potrebno čitavo jedno specijalno izdanje časopisa. Ipak, sada za kraj izdvojićemo jedan svakako veoma interesantan događaj koji je vezan za fenomen Kube.

Dogodio se 10. februara 1991. godine na letu Boingom 737 kompanije Southwest Airlines, od Oklanda do San Dijega u Kaliforniji. Jedan od putnika je ignorisao zabranu pušenja koja važi na svim domaćim letovima na teritoriji SAD-a. Neuviđavni putnik se u početku raspravljao sa posadom aviona da bi se na kraju toliko iznervirao zbog toga što mu nisu dopustili da zapali cigaretu, da je članovima posade doturio cedulju na kojoj je pisalo da poseduje eksploziv, da traži 13 miliona dolara i (naravno) let na Kubu. Putnik je, inače, bio nenaoružan a nije ni imao stvarnu nameru da uradi to kako je samo iz besa pretio. Kasnije je izjavio da se samo šalio! FBI-ju svakako to nije bilo nimalo smešno tako da je putnik, po stizanju aviona na odredište, uhapšen pod optužbom pokušaja otmice aviona. U SAD se po njihovom zakonu to karakteriše kao «Air Piracy», ili vazdušna piraterija, otimanje aviona. Federalni sudija koji je sudio u ovom slučaju takođe nije shvatio šalu pa je «šaljivdžija» završio iza rešetaka kada je 1992. godine osuđen na 30 godina zatvora.

Ovo su većinom sve bili primeri terorizma koji je činjen iz razloga traženja azila i koji se u najvećem broju slučajeva završavao potpuno bezbedno za putnike i članove posade. Nažalost, i na nesreću čovečanstva onih drugih primera koji su se završavali fatalno ima mnogo više.

uobičajena slika iz 60-ih godina prošlog veka kada su prebezi na Kubu i sa Kube bili učestali

(korišćene su informacije iz knjige

"Letovi straha" od Dejvida Gera)

obrada © Dejan Vukmirovic
AirSerbia 2003.

Prvi dokazani slučaj sabotaže aviona dogodio se 10. oktobra 1933. godine na avionu tipa Boeing 247 (kao na slici) kompanije United Airlines

act of terorism

Januara 1972. godine, Vesna Vulović, 22-godišnja stjuardesa preživela je pad JAT-ovog aviona DC-9 iznad Čehoslovačke.

In January 1972, a Jugoslovenski Aerotransport (JAT) McDonnell Douglas DC-9 Series 32 (YU-AHT) was blown up by a bomb over north-western Czechoslovakia, falling into mountainous region near the town of Hermsdorf. All but one of the 28 persons aboard (22 passengers and five crew members) were killed.

Originating at Stockholm, Sweden, Flight 364 had stopped at Copenhagen, Denmark, before perceeding on towards Zagreb, and ultimately Belgrade, both in Yugoslavia. The jet airliner had been cruising in clear weather conditions at an approximate altitude of 33,000ft (10,050m) when the explosion occured in its forward baggage compartment, shortly after 17:00 local time.

According the official report Croatian nationalist activists were suspected of the act of sabotage.

The one remarkable aspect of the tragedy was the almost miraculous survival of 22-year-old stewardess Vesna Vulović, who remained in the aircraft's tail assembly as it spun to earth like falling leaf, and tumbled out when it struck the ground. It was theorized that the impact on sloping terrain was similar to a ski-jumping effect, with deceleration forces within human tolerance.

She would later recover from the critical injuries suffered in the crash, which included brain damage, a fractured spine and paralysis from the waist down.

Copyright © AirSerbia 2002-2003. All rights reserved.
Slike i tekstovi sa ovog sajta se ne mogu kopirati i koristiti u bilo kom smislu bez dozvole vlasnika.
Photos or any textual material from this site cannot be copied or used in any manner without permission of it's rightful owners.
webmastering & webdesign: Dejan Vukmirovic