početna strana

autor: Dejan Vukmirović

Pucara i njeni mnogi derivativi su verovatno najreprezentativniji proizvod, danas, skoro sasvim nefunkcionalne, argentinske avio-industrije. Razvijena tokom sredine šezdesetih godina prošlog veka kao jurišni, kontra-gerilski i trenažni avion, dovela je do razvoja široke lepeze različitih verzija koje su nastale na njenim konstrukcijskim osnovama. Svaki sledeći je nosio značajna poboljšanja ali ni sa jednim modelom, osim sa prvim “IA 58A” , nije ostvarena serijska proizvodnja. Pucara je ujedno i najuspešniji ali i poslednji tip aviona koji se masovno proizvodio u postrojenjima AMC-a (Area de Material Cordoba) gde su se za nju proizvodne linije zauvek zatvorile 1993. godine.

Ono što je čini interesantnom i danas, na početku 21. veka, su njeni nesporni kvaliteti za šta svedoči i veliki broj uspešno obavljenih borbenih dejstava koje ima iza sebe.

U postrojenjima Lockheed Martin Aircraft Argentina – SA (nekadašnja FMA) danas se vrši intenzivna prepravka šest primeraka Pucare. Ovo obuhvata unapređivanje sistema avionike, preuređenje kabinskog prostora, kao i neke strukturne izmene. Isporuke ovako redizajniranog aviona počeće ove godine (2003.) i to trećoj vazduhoplovnoj Brigadi argetinske armije – III Brigada Aerea.

Usled nedostatka finansijskih sredstava Pucara nije doživela ranije namere da se izvrše značajnija unapređenja, povezivanje sistema raketa vazduh-vazduh, i najvažnije, zamena motora tipa Turbomeca Astazou novim motorima.
 

Razvoj Pucare:

Tokom 60-ih godina prošlog veka, argetinsko ratno vazduhoplovstvo postavilo je zahtev za nabavku
lakog jurišnog aviona koji bi uspešno obavljao zadatke sprečavanja i gušenja eventualnih pobuna i ustanaka, ali i koji bi služio kao platforma za trenažu pilota. Iz političkih razloga, razvoj i proizvodnja ovakvog aviona bila je u odgovornosti fabrike aviona koja je u to vreme bila pod kontrolom argetinskog establišmenta. To je bila tadašnja Fabrika Vojnih Aviona ili “Fabrica Militar de Aviones” (FMA) u Kordobi (Cordoba) – koja danas pod okriljem Lokid Martina više ne nosi taj naziv.

Pucara je dobila ime po jednoj vrsti kamene tvrđave koje su nekada davno, pre dolaska evropskih osvajača, gradili Indijanci, drevni stanovnici Južne Amerike.

Prvi prototip ovog aviona poleteo je 20. avgusta 1969. godine, tada sa turboelisnim motorima snage od 674 kW, tipa Garrett TPE-331-U-303. Postojala su ukupno dva prototipa od kojih je samo prvi i dan danas funkcionalan, dok od drugog postoji samo kabinski deo. Nosili su oznake AX-01 i AX-02 Delfin. Drugi prototip je svoj prvi let imao 6. septembra 1970. godine i on je bio pokretan jačim motorima, snage od po 729 kW tipa Turbomeca Astazou XVI G. Ovaj tip motora je tada i usvojen kao standard za inicijalnu serijsku proizvodnju. Treba takođe znati da je pre prvog prototipa koji je poleteo avgusta 1969. godine, u julu mesecu iste godine, tačnije 25. jula 1969. godine, letela drvena varijanta Pucare, u formi vučene jedrilice. Nju je, uz pomoć odabrane grupe svojih studenata, sagradio dr. Reymar Horten, nemački vazduhoplovni inženjer koji je pre II sv. rata, sa svojim bratom radio u Nemačkoj mahom na raznim tipovima letelica tipa leteća krila da bi svoj rad kasnije nastavili, jedan u SAD-u a drugi u Argentini.

Za Pucaru se može reći da je jedini avion proizveden u FMA u Kordobi koji je imao nekog značajnijeg uspeha na inostranom tržištu. Ovaj jurišni avion je vrlo respektovan zbog svojih velikih manevarskih sposobnosti, impresivne vatrene moći i veoma rigidne konstrukcije. Takođe, pored dejstva po zemaljskim ciljevima, ovaj avion poseduje i mogućnost sekundarnog dejstva protiv helikoptera i drugih niskoletećih ciljeva.

Ukupno 108 kopija aviona Pucara IA 58A bilo je proizvedeno do 1993. godine za argetinsko RV gde se i danas, doduše samo manji broj, još uvek nalaze u operativnoj upotrebi. U operativnoj upotrebi nalazi se još i u Urugvaju. Ako bi uzeli u obzir prodaju, donacije i ratni plen, mogli bi reći da je ovaj avion korišćen od strane još tri zemlje, Kolumbije, Velike Britanije i Šri Lanke.
 

Verzije:

Nakon prvog prototipa koji je imao ugrađen motor tipa Garret i koji je odmah zamenjen drugim, proizašle su sledeće četiri verzije Pucare:

IA 58A - inicijalna (dvoseda – u tandem rasporedu) verzija za serijsku proizvodnju iz koje je prvi primerak (ser.br. A-501) poleteo prvi put 8. novembra 1974. godine. Ukupni broj od 60 prvobitno je naručen za argetinsko RV – Fuerza Aerea Argentina (FAA), da bi kasnije naručili još 48 komada koji su delimično trebali da nadomeste 24 aviona izgubljena tokom borbi u Južnom Atlantiku 1982. godine. Isporuke FAA-u počele su u proleće 1976. godine i poslednji primerak je po rasporedu završen 1986. godine. Nalazila se u službi treće Vazduhoplovne Brigade (III Brigada Aerea - Santa Fe – Reconquista) u lovačkoj grupi G3A u 2-oj i 3-oj eskadrili i u 9-oj Vazduhoplovnoj Brigadi (IX Brigada Aerea - Comodoro Rivadavia - Chubut) u lovačkoj grupi G4A u 4-oj eskadrili. Neki od prvobitno proizvedenih aviona bili su konvertovani u jednosede sa proširenim kapacitetima za gorivo koji su postavljeni umesto zadnjeg sedišta. Danas je u argetinskom RV-u u operativnoj upotrebi mali broj primeraka aviona Pucara IA 58A i njihov borbeni raspored je u okviru druge i treće eskadrile treće Vazduhoplovne Brigade.

IA 58B – u pitanju je Pucara kao i IA 58A samo sa moćnijim naoružanjem ugrađenim u prednjem delu trupa (dva topa od 30mm) i osavremenjenom avionikom. Bio je napravljen prototip (ser.br AX-05) koji je svoj prvi let imao 15. maja 1979. U to vreme bilo je naručeno 40 aviona za argetinsko RV ali je narudžba otkazana u korist dalje proizvodnje verzije IA 58A.

IA 58C – takođe poznat i kao "Čarli" je poboljšana jednoseda verzija sa tzv. slomljenim nosem. Ima topove takođe od 30mm kao i u prethodnoj verziji, ima poboljšanu avioniku koja obuhvata HUD (Head-up Display), SAAB RGS-2 računarski vođeni nišan, Omega/VLF navigacioni sistem, identifikaciju "prijatelj ili neprijatelj" (IFF). Od unapređenog naoružanja poseduje mogućnost nošenja dve Matra R.550 Magic 2 protiv-avionske rakete, a postojeći krilni podvesnici sposobni su da nose Martin Pescador protiv-brodske rakete. Nijedan serijski primerak nije proizveden usled nedostatka finansija.

IA 66 – prototip oznake AX-06, prvi put je poleteo krajem 1980. godine sa motorima snage 746 kW tipa Garrett TPE-331-11-601W, ima drugačije motorske gondole sa dubljim poprečnim presekom i drugačije postavljenim usisnikom za vazduh. Ova verzija, takođe, nikada nije ušla u proizvodnju.
 

Opis:

Pucara je dvomotorni turboelisni, laki-jurišni avion namenjen prvenstveno za dejstva protiv gerilskih jedinica i sprečavanja pobuna. Dizajniran je da može poletati sa nepripremljenih staza i to u STOL varijanti kada mu je, prema nekim podacima, uz pomoć raketnog dopunskog potiska potrebna svega 80 metara duga poletna staza. To je takođe i jedan od retkih modernih borbenih aviona tog tipa na kome je primenjen turboelisni pogon. Njegov vitak profil i uzak poprečni presek trupa odaju utisak borbene platforme sličnog izgleda kao kod mnogih jurišnih helikoptera.

Najuočljivije konstrukcijske karakteristike ovog aviona su sledeće: to je niskokrilac sa centroplanskim delom krila koji nema ugao diedra i krajeva krila na kojima je izlazna ivica zakošena unapred a samo krilo se nalazi pod pozitivnim uglom diedra od 7 stepeni. Krila nemaju ugao strele. Izlazna ivica centroplanskog dela ima ugrađena dural zakrilca tipa "slotted" koja su geometrijski razdvojena motorskom gondolom, a koja su upravljana električno kontrolisanim hidrauličkim aktuatorom. Eleroni su modifikovani "Frise" eleroni, izrađeni takođe od duraluminijuma.

Trup je vitak i dopadljivog elegantnog izgleda. Duraluminijum je korišćen kao materijal za izradu strukturnog dela trupa koji obuhvata sve okvire i uzdužnike. Gornji deo konusnog dela nosa aviona otvara se na gore i omogućava pristup avionici.
Rep je blago zakošen uvis sa malom krivinom u leđnom delu kod vertikalca. Na skoro samom vrhu vertikalnog repa smešten je horizontalni stabilizator koji ima ugrađena krilca po celom razmahu. Izlazna ivica rudera i horizontalnog stabilizatora je izrađena od legure magnezijuma.

Photos:Cazador via ECV-56 Cóndor

Dva turboelisna Astazou motora postavljena na napadnoj ivici centroplanskog dela krila, u uskim motorskim gondolama i pogone dve trokrake "Ratier-Forest 23LF-379" elise promenljivog koraka. Unutrašnji kapaciteti za gorivo su dva tanka u trupnom delu i na krilima po jedan tank u svakom delu centroplana. Dodatni rezervoari za gorivo se mogu montirati pod krilima, dva komada, i do tri komada ispod trupa.

Kabinski prostor se nalazi upotpunosti ispred krila i daje vrlo dobar pregled pilotima. Pilot i kopilot se nalaze u tandemskom rasporedu, pri čemu je kopilot izdignut 25cm u odnosu na nivo pilota. Iako je dvosed u pitanju, Pucara je najčešće letela samo sa jednim pilotom. Ugrađena su izbaciva sedišta tipa Martin-Bejker AP06A. Kabinski poklopac je izrađen od pleksiglasa a prednji deo poklopca od Telefleksa, greje se, ima brisače i otporan je na metke. Pod kabine je dodatno ojačan i otporan je na paljbu iz oružja do 7.62mm sa daljine 150m. Kokpit se greje i ventiliše mešavinom ispusta iz motora i spoljašnjeg vazduha. Dualne kontrole i instrumentizacija za upravljanje "na slepo" su standard.

Klimatizacija, sistemi za odleđivanje i anti-g sistemi se ugrađuju opcionalno.

Električni sistemi obuhvataju dva "starter" generatora jednosmernog napona od po 28.5V, snage 5kW koje pokreću Turbomeca motori, zatim dva Flite-Tronics statička invertora jednofazne naizmenične struje (glavni i pomoćni) napona 115.26V snage 250VA frekvencije 400Hz i jednog SAFT Voltabloc 4006A nikl-kadmijumskog akumulatora od 24V kapaciteta 36Ah.

Glavni sistem za dovod kiseonika koristi Bendix bocu od 5 litara tečnog kiseonika i odvojen je od pomoćnog sistema za slučaj nužde. Pucara takođe posedije i L Hoteilier sistem za detekciju i gašenje požara, kao i Graviner protivpožarni aparat.

Od naoružanja poseduje dva Hispano DCA-804 topa od 20mm, svaki sa 270 komada municije, smeštena u donjem-prednjem delu trupa, kao i četiri FN-Browning M2-30 mitraljeza kalibra 7.62mm, svaki sa 900 komada municije, smeštena sa strane na trupu. Direktno ispod trupa nalazi se podvesnik Alkan 115E kapaciteta 1000kg i ispod svakog krila Alkan 105E kapaciteta 500kg.

Maksimalni eksterni kapaciteti sa punim unutrašnjim rezervoarima za gorivo iznose 1500kg, i tu su uključeni: top, rakete, bombe, klaster bombe, mine, torpeda, projektili vazduh-zemlja, kamere, kao i spoljni rezervoari za gorivo.

Zemlje korisnici:

Argentina i Urugvaj su tradicionalno održavali čvrste institucionalne veze. Argentinsko i urugvajsko ratno vazduhoplovstvo potpisali su međusobno sporazume o kooperativnoj razmeni koja je obuhvatala i reon vojne saradnje, uključujući pitanja razmene kadeta vojnih akademija na školovanju, pilota, osoblja za održavanje, kao i zajedničke vojne vežbe. U razmene ove vrste bili su uključeni i posade aviona IA-58 Pucara koje koriste oba RV-a.

Ranih osamdesetih godina prošlog veka urugvajsko RV nabavilo je od Argentine šest komada ovih letelica, a 1986. godine ponuđena je bila isporuka od još 40 komada. Do ove nabavke ipak nikad nije došlo.

Decembra 1989. godine tri Pucare su bile iznajmljene Kolumbiji za borbu protiv prizvođača i švercera narkotika. Pretpostavlja se da su ove tri letelice došle iz grupe letelica od 40 komada koje su se čuvale u hangarima i čekale na izvoz onog trenutka čim Argentina pronađe kupca.

Interesantno je napomenuti da je iračko ratno vazduhoplovstvo, 1985. godine, izrazilo interesovanje za nabavkom 20 Pucara aviona, ali argentinska Vlada je odbila taj zahtev.

Glasine koje su kružile o eventualnoj prodaji aviona Pucara Centralnoafričkoj Republici i Venecueli nisu se obistinile.

U toku 1992. godine prodate su četiri Pucare tipa "C" Vladi Šri Lanke gde su korišćene u "anti-terorističkim" dejstvima protiv Tamilskih secesionista na severu. Neka od ovih operacija koje su izvršile Pucare opisane su kao veoma neugodne, kada je na primer gađana jedna škola i sl.

Borbena dejstva:
 

Svoje prvo vatreno krštenje ovaj avion imao je protiv Tupamaros gerilskog pokreta u severozapadnoj Argentini sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, i to praktično odmah po izlasku sa proizvodne linije. Pri tome je imao vrlo dobar učinak sa svojom impresivnom vatrenom snagom, pokazavši da je sposoban da izvršava zadatke za koje je prvobitno i bio namenjen – suzbijanje pobuna i snažni udari na gerilske jedinice.

Sa druge strane, kada je bio suočen sa drugačijim izazovom u Folklandskom (Malvinas) ratu 1982. godine rezultati su bili poražavajući kada su 24 aviona bila uništena ili zarobljena od strane Britanaca. Ovakav ishod je i bio neminovan s obzirom na brojčanu i tehničku premoć britanskih vazduhoplovnih snaga.

Pucara je do sada ušestvovala u četiri ratna sukoba: u ratu protiv pobunjenika u Argentini od 1975-1976. godine, u južnoatlantskom konfliktu na Folklandima 1982. godine, u borbi protiv narko-gerile u Kolumbiji 1989-1990. godine i u II u III Ratu na Šri Lanki od 1993-1998. godine.

Godine 1982. kada je počeo sukob Argentine i V. Britanije oko Malvinskih ostrva, svih 24 komada Pucara koje su poslate u taj sukob, najveći broj iz jedinice "Grupo 3 de Ataque" treće Brigade, su bile ili uništene ili zarobljene. Skoro trećina tih snaga su još na zemlji uništile britanske specijalne jedinice. Četvrtina je uništena od vatre sa zemlje, usled raznih udesa ili iz drugih razloga. Ostatak snaga je bio zarobljen kada su britanske snage zauzele ostrva. Neke od Pucara su bile oborene od strane britanskih lovačkih aviona tipa "Sea-Harrier". Jedina letelica kraljevskog ratnog vazduhoplovstva koja je bila oborena od strane argetinskih snaga bio je jedan "Westland Scout" helikopter koga je oborila Pucara 28. maja 1982. godine.

U reonu San Karlosa, Pucara je napala britanski brod HMS Ardent kada je raketama rasparala trup broda. Ratni brodovi u to vreme oslanjali su se vrlo često na intenzivno korišćenje aluminijama u konstrukciji i na taj način bili su laka meta protivoklopnim raketama. Šest aviona tipa Pucara IA 58A zarobljenih u ovom ratu (ser.br. A-515, A-517, A-522, A-528, A-533 i A-549) se danas u celosti ili u delovima mogu videti u nekoliko britanskih muzeja.

Početkom devedesetih godina prošlog veka Šri Lanka (ranije poznata i pod imenom Cejlon) našla se pred ozbiljnom opasnošću kada sever zemlje zauzima vojno Tamilski separatistički pokret. Godine 1992. Vlada Šri Lanke odlučila se da nabavi avione pogodne za dejstvo protiv separatističkih snaga pa shodno tome kupuje Pucare od argetinskog ratnog vazduhoplovstva. Četiri prerađena IA 58A aviona u verzije IA 58C "Čarli" serijskih brojeva od A-600 do A-603, isporučena su Prvom Školsko-trenažnom vingu u mestu Katunajake, gde su dobile oznake RV-a Šri Lanke: CA-601, CA-602 (kasnije dobio oznaku CA-605), CA-603 i CA-604. Sva četiri su bili zadržali svetlo-sivu i nebesko-plavu argetinsku kamuflažnu šemu. Nukleus ljudstva koje je trebalo obučiti za Pucaru činila su tri pilota i dvanaest mehaničara. Oni su bili obučeni u argetinskom vazduhoplovnom opitnom centru Area de Material Cordoba (AMC). Nakon ove obuke Pucare su letele i bile operativno upotrebljene u mestima Anuradapura i Vavinija na severu zemlje. Pucare su se činile kao idealni avioni za svrhu kojoj su namenjeni: veoma dobro naoružani, sa dobrim kabinskim oklopom koji daje dobru zaštitu od vatre sa zemlje iz lakog naoružanja. Međutim, uprkos evidentnim pogodnostima, ovaj avion po izveštajima nije imao nekog naročitog uspeha u službi RV-a Šri Lanke. Najviše zbog problema oko servisa sa francuskim Astazou motorima i teškoćama pri nabavci rezervnih delova, jer ipak je to sada stariji avion koji je ranije imao ograničenu seriju od već gore navedenih 108 proizvedenih kopija.

Ipak Pucara se koristila na severo-istoku Šri Lanke u vojnim sukobima sa Tamilskim Tigrovima i danas se dva primerka ovih aviona nalaze sačuvani u Muzeju Vazduhoplovstva Šri Lanke u Ratmalani.

Danas Pucara leti u Argentini i Urugvaju.
 

© Dejan VUKMIROVIC

AirSerbia 2003.

bibliografija:

Fuerza Aérea Argentina,  http://www.faa.mil.ar

Vojske Latinske Amerike http://www.lamilitary.com

Časopis «Džejns» http://www.janes.com

Latinoameričko udruženje za istoriju vazduhoplovstva http://www.laahs.com

 Kao dodatak ovom članku objavljujemo i nove fotografije "Pucare" iz 3. A.B. Argentine. Fotografije smo dobili zahvaljujući g.Edgardu Alesiju

Copyright © AirSerbia 2003. All rights reserved.
Slike i tekstovi sa ovog sajta se ne mogu kopirati i koristiti u bilo kom smislu bez dozvole vlasnika.
Photos or any textual material from this site cannot be copied or used in any manner without permission of it's rightful owners.
webmastering & webdesign: Dejan Vukmirovic