početna strana

F/A-18 E/F

"Super Stršljen" umesto osvetnika

autor teksta: Slaviša Vlačić

Da se I najbogatiji sve češće opredeljuju za modifikacije I razna poboljšanja umesto razvoja novih aviona, svedočI I primer F/A-18 E/F Super Horneta usvojenog umesto futuristički zamišljenog A-12 Avenger II.
Istovremeno, postavljaju se pitanja šta je dobijeno sa njima I koje su njegove glavne prednosti I odlike. Odgovori na ta I slična pitanja dati su u narednim redovima.

Kada su krajem Vijetnamskog rata američki vazduhoplovni stručnjaci došli do prvih uobličenih saznanja I iskustava, logično je bilo očekivati da će ona vrlo brzo biti pretočena I ugrađena u taktičko-tehničke zahteve koji će biti postavljeni pred novu generaciju borbenih vazduhoplova. Upravo na tim načelima je Ratno vazduhoplovstvo Sjedinjenih Američkih Država uskoro raspisalo konkurs I izrazilo potrebu za lakim lovcem LWF (Light Weight Fighter), koji bi bio namenjen ostvarivanju prevlasti u vazdušnom prostoru. Za dalji razvoj I ispitivanje RV SAD je 1972.godine usvojilo projekte modela 401 (kasnije YF-16) firme General Dynamics I projekat modela P.530 (kasnije YF-17) firme Northrop. Na konkursu pobeđuje YF-16, ali zbog tradicionalnog rivaliteta I delom zbog specifičnih zahteva Mornarica I Marinski Korpus prihvataju rekonstruisani YF-17. Zajedničkim naporima kompanija McDonell Douglas I Northrop prvi prototip redizajniranog aviona, sada pod oznakom F-18 (zbog dvojakosti namene uskoro postaje F/A-18, Fighter/Attack), poleće 18.novembra 1978. Već maja 1980. počinje isporuka serijskih F/A-18 Hornet (Stršljen) prvih verzija A I B (B-dvosed) čime su se sa paluba nosača I iz marinskih jedinica lagano potiskivali lovci Phantom F-4 I Corsair A-7, a nedugo zatim I jurišni avioni A-6 Intruder.

Prijem I preobuka u jedinicama prošla je bez većih teškoća tako da već 1986.godine, tokom prepada na Libiju Horneti doživljavaju vatreno krštenje u operaciji El Dorado Canyon. Tom prilikom su uspešno izvršili zadatke neutralisanja libijske PVO pomoću protivradarskih projektila HARM.
Nakon proizvedenih 411 primeraka verzije A/B, septembra 1987. u jedinice su počeli da pristižu I prvi avioni verzije C/D (D-dvosed) znatno poboljšani po pitanju elektronske opreme. Takvi Horneti su između ostalog posedovali NVG, FLIR, novi MCD I generator mape, a dobili su I mogućnost nošenja superiornog projektila vazduh-vazduh AMRAAM I IC vođene rakete Maverick. Od 1994. novoproizvedeni F/A-18 C/D dobili su I radare AN/APG-73 umesto dotadašnjeg standardnog radara AN/APG-65. Međutim tu se nije stalo. Otkazivanjem projekta perspektivnog mornaričkog jurišnika A-12 Avenger II (Osvetnik), stručnjaci američke mornarice su došli do zaključka da bi poboljšani Hornet mogao da bude adekvatna zamena Avengera. Pritom bi se uz nižu cenu dobila zadovoljavajuća I prihvatljiva opcija.
 

KONTROVERZNI AVENGER I PRAKTIČNI HORNET

Protivrečni zahtevi, visoki troškovi, kratki rokovi I preterane ambicije mornarice da A-12 poleti pre USAF-ovog F-22 doveli su na kraju do zaustavljanja programa Avenger 1991.godine. Ipak, tada aktuelni američki ministar odbrane Caspar Weinberger je još 1987. tražio da se ispita potencijalna nadgradnja F/A-18 u slučaju odlaganja projekta Avenger (predviđena je bila kupovina 620 aviona). Ta studija je maja 1992. izbila u prvi plan kada su obelodanjene I predstavljene prve konture budućeg aviona danas poznatog kao F/A-18E/F Super Hornet (Super Stršljen).
 

U relativno kratkom periodu izrađeno je 7 prototipova F/A-18E/F I to pet jednoseda E varijante I dva dvoseda F varijante. Prvi prototip F/A-18E je poletio 29.novembra 1995.otvarajućI sezonu četvorogodišnjih ispitivanja u vazduhu. Mada na prvi pogled nije mnogo odudarao od standardnih varijanti F/A-18 tek pažljivijim zagledanjem I proučavanjem prezentovanih karakteristika mogao se stećI pravi uvid u obim izvršenih modifikacija. Ono što je bilo vrlo indikativno je da je Super Hornet, za razliku od svih zapadnih programa modernizacije, kao imperativ imao konstruktivna poboljšanja, a ne samo puko “šminkanje” savremenom elektronskom opremom, što je inače opšti trend.

Glavne odlike aviona Super Hornet naspram svog prethodnika  su približno 25% veće dimenzije celokupnog aviona, 33% više unutrašnjeg goriva, 41% većI dolet, 35% jačI potisak motora, šira primena kompozita, a donekle I stelt karakteristike. Ojačana struktura krila I dve dodatne ose naoružanja (ukupno jedanaest) omogućavaju nošenje za oko 1 tonu veću količinu ubojnih sredstava, uključujućI I najnovija “pametna” oružja poput JDAM i JSOW. Ostali detalji mogu se uočiti na ilustraciji-preseku  bitnih modifikacija I unapređenja.

Kokpit je vrlo sličan prethodnim verzijama Horneta. Izbacivo sedište je tipa Martin-Baker SJU-5/6, “0-0” karakteristika, dok je avionika u preko 90% slučajeva identična verziji C/D. Radar je I dalje  AN/APG-73, ali je zato na instrument tabli postavljen novi većI višefunkcionalni kolor prikazivač. Upravljanje sa HUD vršI se tastaturom osetljivom na dodir (tzv. touch-sensitive), a  uveden je I novi praktičniji prikazivač stanja goriva. Podvesni FLIR kontejner također je već viđen na ranijim varijantama Horneta, ali je zato spektar uređaja za elektronske protivmere nešto širi. U te uređaje spadaju: dispenzer radarskih I IC mamaca AN/ALE-47 (broj mamaca na F/A-18E/F je 120 naspram nekadašnjih 60), tegljeni mamac ALE-50[1] I signalizator radarskog ozračenja AN/ALR-67(V)3. Svi oni upravljani su putem integrisanog odbrambenog sistema za elektronske protivmere (IDECM-Integrated Defensive Contermeasure System).

Jedno od poboljšanja koje se ne sme nikako zaobići je motor F-414-GE-400 firme General Electric, primarno razvijan za A-12. Iako je u suštini derivativ ranijeg modela GE F404, pruža 35% većI potisak na forsažu. Takve performanse zahtevaju I povećan maseni protok vazduha zbog čega je uvodnik vazduha dobio sasvim drugačiji izgled I promer. Na taj način se I najlakše vizuelno prepoznaje E/F varijanta. Umesto ranijeg D-oblika, novi uvodnik ima izgled pravougaonika (između ostalog I zbog smanjenog radarskog odraza). U njemu se nalazi rešetka premazana RAM materijalom (Radar Absorbent Material) jer su kanali uvodnika prekratki da bi sprečili refleksiju radarskog signala. Prema navodima proizvođača, ugradnjom rešetke nije značajno smanjena efikasnost motora. Oko 70 kg RAM maziva primenjeno je I na ostalim delovima konstrukcije koji bitnije reflektuju radarske signale. Međutim, glavni problem I dalje predstavlja teret na spoljnim nosačima koji je izrazito demaskirajućI faktor, pa je to moralo biti rešeno pažljivim oblikovanjem novih ubojnih sredstava poput JSOW. Ipak, trenutno preovlađujuće gledište stručnjaka (potaknuto iskustvima iz operacije Allied Force) govori da u današnjim uslovima stelt karakteristike, s obzirom na uložene finansije, nisu krajnje

neophodne I isplative. Kompromisnim rešenjima, tzv.polustelt vazduhoplovima kao što je I F/A-18E/F postiže se balans između cene I stelt karakteristika. Ono što se od konstruktora u ovom slučaju tražIlo je da sa stelt karakteristikama obezbedi njegovo približavanje I manevrisanje iznad samog cilja, I u toj fazi smanji efikasnost dejstva PVO objekta, uz široku primenu vučenih mamaca, dipola I aktivnih ometača.

UlazećI ovim u sferu borbene primene dolazimo I do drugih problema  sa kojima su se dosad susretali komandanti jedinica naoružanih sa raznim varijantama F/A-18. Naime, kako u Pustinjskoj oluji a pogotovo u agresiji na SRJ dešavalo se da avioni koji su poletali na zadatak na pronađu dodeljeni objekat dejstva. KružećI opterećeni u zonama čekanja, što zbog meteo-uslova ili čekajućI da im neko drugi označI cilj, brzo su trošili gorivo pa je bilo potrebno dopunjavati ih u vazduhu. To je veoma komplikovalo čitavu organizaciju, ne računajućI povećanu opasnost od borbenih gubitaka zbog PVO zaseda. U najboljem slučaju, pri povratku sa neobavljenog posla, posade su bile prisiljene da  ubojna sredstva vredna stotine hiljada $ odbacuju u more. Ekonomičniji motori I 1605 kg veća količina goriva rešavaju delimično ovaj problem, dok je maksimalna masa na sletanju također značajno povećana. 

IZVESNA BUDUĆNOST

U američkoj vazduhoplovnoj javnosti svojevremeno je dignuta poprilična prašina oko svrsishodnosti I isplativosti programa F/A-18E/F. Delimično je to bilo zbog neostvarene želje za prestižom I novotarijama poput A-12, a pomalo I zbog zaista velikih finansijskih sredstava uloženih u jednu, pa makar I opsežnu modernizaciju. Ipak, za mornaricu je najvažnije da kašnjenja programa nije bilo niti prekoračenja odobrenih finansija. Inače, prvi serijski primerci iz fabrike u St.Louisu već se nalaze u operativnim jedinicama. Kako trenutno stvari stoje umesto prvobitno zamišljenih 1000 aparata biće proizvedeno 548. Međutim, bude li narudžbi sa strane ili umesto vremešnog EA-6B “Prowler” bude prihvaćen F/A-18 G “Growler”, avion za EI I PED, broj će biti I veći. Tako će uz 1500 dosad proizvedenih primeraka, koji osim u američkoj vojsci lete I u vazduhoplovstvima Australije, Kuvajta, Španije, Švajcarske, Finske, Malezije I Kanade, F/A-18 I početkom 21.veka ostati jedan od najmasovnijih borbenih  aviona današnjice.

autor teksta: Slaviša Vlačić

web-obrada: Dejan Vukmirović

Copyright © AirSerbia 2002.