Mnogobrojni analitičari, koji su se bavili tematikom vezanom za sukob Severne i Južne Koreje koji se odigrao početkom pedesetih godina, sve do početka devedesetih prošlog veka u svojim analizama imali su na raspolaganju samo podatke jedne strane.To je bila verzija istorije koju je pisala zvanična Amerika. Početkom devedesetih, svoju verziju priče o tim vremenima objavljuje i zvanična Moskva preko nekih vojnih časopisa, u novinama “Avijacija i kosmonautika”, i u tv emisijama serijala “Krila sa crvenom zvezdom”. Ta priča se u nekim elementima razlikuje od Američke, u nekima ne, a u opisivanju nekih događaja se nadopunjuju.

Prve informacije koje su se pojavile u javnosti potiču sa zajedničke proslave veterana koreanskog rata, a uzete su iz intervjua koji je tom prilikom dao Aleksandar Pavlovič Smortckov. On je penzionisani pilot-pukovnik, koreanski ratni veteran, Heroj Sovjetskog Saveza i nosilac ordena Crvene Zvezde za učešće u tom sukobu. Po njegovim rečima, već juna 1950. godine njegova jedinica je letela na avionima MIG-15, kada ih je komandant PVO Moskve, general-pukovnik Moskalenko informisao u pogledu tajnog naređenja za njihov odlazak na daleki istok. Ubrzo se naređenje realizovalo, i njegova jedinica je specijalnim tajnim vozom prebačena u Mukdan, a pet dana nakon toga prebacili su ih u vazdušnu bazu Andun.

Sećajući se tih dana, navodi da je na njega veoma jak utisak ostavila klima tog podneblja, obilujući kišama, tako da je na samom aerodromu bilo mnoštvo potoka. Svi su bili obučeni u uniforme Kineske vojske, koja je otvoreno podržavala snage Severne Koreje za razliku od Rusa koji su to radili prikriveno, čak su i avioni MIG-15 koje je njegova jedinica prva dobila imali kineske oznake. Avioni su im stigli u tri navrata po osam aparata. Zanimljivo je spomenuti iz njegovog intervjua da su u tim igrama skrivanja oko Ruskog učešća u sukobu,piloti u početku bili primorani da radio vezu održavaju na Kineskom ili Korejsom jeziku. Pošto niko od njih nije znao ni jedan od ta dva jezika, koristili su neke priručne rečnike, i to je izazivalo ogromnu konfuziju u Ruskim redovima. Čak je ovo naređenje imalo snažan negativni uticaj na rezultate prvih vazdušnih borbi u kojima su učestvovali, ali po njegovim rečima na njihovu sreću brzo se od njega odustalo.

Smortckov napominje još jedan veliki problem koji su imali Ruski piloti, a to je da su oni svoje Američke kolege, saveznike iz II svetskog rata i dalje gledali istim očima, da ih nisu smatrali neprijateljima, nego običnim rivalima sa kojima se sada samo takmiče, pa nema veze ko trenutno pobeđuje. On i njegovi saborci visoko cene svoje rivale napominjući da su Američki piloti veoma dobri. Smortckov se osvrnuo i na avione koji su korišćeni u ratu u Koreji, napominjući da je MIG-15 bio najbolji avion u sukobu, iako se moglo desiti u izuzetno oštrim manevrima da mu stane motor, zahvaljujući čemu su i Ruski piloti svoj osnovni zadatak zaštite rejona Anduna kao električnog čvorišta, i mostova snabdevanja preko reke Jal obavili sa velikim uspehom. On ističe da je Sejbr jedini avion protivnika koji je bio ravnopravan sa njihovim migovima,i da je to bio odličan avion, dok za F-80 navodi da nije bio dobar avion, a za F-84 iznosi mišljenje da je prosečan.

MiG-15 - iz muzeja USAF

Svoj intervju Smortckov je završio opisom načina na koji su Ruski komandanti držali moral svojim ljudima. Naime, pre poslednjeg leta u Koreji njemu je naređeno da pre nego što ga puste da ide kući, da ide da napadne Sejbrove, pa tek onda može slobodno da odleti u SSSR.

 U svom poslednjem letu u ovom ratu on je bio ranjen, ali je preživeo i sretno se vratio kući. Kada se oporavio, bio je raspoređen za probnog pilota na Sejbru za koga su zvaničnici tvrdili da im je preleteo Američki pilot Ruskog porekla Makhanin. Time je ovaj rat bio završen za njega, ali se sa tugom seća svih poginulih drugova, sahranjenih u Port Artruru.

Poreklo ovog aviona je najverovatnije Sejbr koga je oborio pukovnik Pepeljajev 6. oktobra 1951.godine. Američki pilot je pogođen doplanirao sa avionom u priobalje Severnog Kineskog mora, odakle su ga njegovi spasili sa Sa-16 Albatrosom, a Rusi u brzoj i komplikovanoj akciji pod vatrom Američkih

poručnik No Kim-Sak

 bombardera koji su bombardovali mesto prinudnog sletanja izvukli iz mora avion i transportovali u SSSR na daljna ispitivanja. Amerikanci su do Miga-15 u letnom stanju došli tek 21.9.1953. godine tako što su ponudili Koreanskim pilotima pripadnicima Ujedinjenih vazdušnih snaga nagradu od 100000$. Tog dana im je avion dovezao Koreanski poručnik Kim Sak No sletevši na aerodrom Kimpo.

Rečima pukovnika Smortckova opisan je sam početak sukoba u Koreji, ali pravi zaplet počinje oktobra 1950.godine. Naime, Rusi su do oktobra 1950.godine svojim saveznicima obilato pomagali u ratnoj tehnici, isključujući avijaciju, a učešće ljudstva se ogledalo u mnoštvu vojnih savetnika i instruktora, kojih je u zavisnosti od potreba bilo po proceni američkih obaveštajnih službi i do 25000. Pošto sva ova sila tehnike i ljudstva nije dala željene rezultate, u pomoć je poslana i najmoćnija snaga-avijacija. Poslani su Ruski najmoderniji lovački avioni tog vremena predstavljeni u avionu MIG-15. Problem je bio što niko drugi na njima nije leteo, osim Rusa, tako da ih je ta činjenica uvela u sukob u kome su sada direktno učestvovali. Prva veća jedinica,nakon male predhodnice sa kraja leta, koja je stigla početkom oktobra na koreansko ratište bio je 196. lovački puk.Ovaj puk bio je pod komandom jednog od najboljih pilota perioda “hladnog rata”, pukovnika Jevgenija Pepeljajeva. Kako su pripadnici ovog puka do tada neprikosnovenu prevlast Amerikanaca u vazdušnom prostoru počeli snažno da ugrožavaju, već nakon prvih borbenih letova novembra 1950.godine, Američki general Stratemajer dobija na raspolaganje za manje od mesec dana Američki 4. ving naoružan avionima F-86 Sejbr. Sastav vinga bio je formiran od najboljih Američkih pilota, veterana i asova II Svetskog rata. Obzirom na dobre rezultate svojih jedinica nakon uvođenja Migova u borbu, a sagledavajući novonastalu situaciju dolaskom Sejbrova odgovor Rusa usledio je u januaru 1951.godine, kada se u kineskoj vazdušnoj bazi Andun oformio 64.lovački korpus. Na čelo korpusa u početku je postavljen general Belov, a u njegov sastav je pored već pomenutog 196. lovačkog puka ušao i 176. gardijski lovački puk na čelu sa proslavljenim pilotom,trostrukim herojem Sovjetskog Saveza,asom sa 62 pobede iz II Svetskog rata, pukovnikom Ivanom Kozhedubom.Kao i Amerikanci, i Rusi su,ali samo u prvoj godini rata u Koreju slali samo svoje najbolje pilote,pretežno veterane sa ratnim iskustvom. Ruski piloti su pored borbenih zadataka, vršili i obuku Kineza i Koreanaca. Baza Andun za stacioniranje Ruske avijacije nije slučajno izabrana. Ona se pre svega nalazi u Kini, zemlji koja nije deklarativno u direktnom ratnom sukobu što je uticalo na njenu bezbednost, a opet je u neposrednoj blizini objekata koje je i čuvala Ruska avijacija. Naime, Ruskim pilotima je bilo potrebno oko 5 minuta leta do linija uvođenja u borbu nakon poletanja za čuvane objekte, a to su pre svega bili širi rejon Anduna kao izvora električne energije i mostovi na reci Jal preko kojih je vršeno snabdevanje trupa na frontu.

Ta blizina je bila i jedna od velikih prednosti Rusa nad Amerikancima, jer je ovim drugima u varijanti bez dopune goriva u vazduhu ostajalo oko 5 minuta mogućnosti učešća u eventualnoj vazdušnoj borbi. Andun je odabran i zbog mogućnosti da se u njegovom zaleđu,dok nema direktnih konflikata, vrši obuka sa mladim pilotima. Interesantno je napomenuti, iako je aerodrom Andun u neposrednoj blizini zone u kojoj su se najčešće sukobljavali Amerikanci i Rusi, da nikada direktno nije bombardovan. Čak je postojalo naređenje Američkim pilotima da ne preleću reku Jal u Kinesku teritoriju u napadu na Ruse koji su mogli biti laka meta na sletanju. Ovakvo ponašanje Amerikanaca da ne napadaju objekte u dubini teritorije NR Kine, objašnjava se i time da Rusi nisu napadali njihove baze u Japanu, odnosno željom i jednih i drugih da ne izazovu nekontrolisano širenje sukoba. U ovome su svoj doprinos dali i Kineski i Severno-Koreanski piloti koji su nekoliko puta u toku rata sa svojim bombarderima PO-2 upadali na teritoriju Južne Koreje, ali ni u jednoj od tih akcija mete im nisu bile tamošnje Američke vojne baze. Naravno, u kasnijoj fazi rata kada su se borbe rasplamsale, i povećao se broj gubitaka na obe strane, neki od Američkih pilota su kršili ovo naređenje, napadajući Ruse na sletanju. Ovi pak, da bi se zaštitili od ovakvih napada bili su primorani da jedan broj aviona drže u pripravnosti u vazduhu kako bi zaštitili svoju zonu sletanja.

MiG-15bis iz 351 IAP, baza Andun - www.airwar.ru

Nisu samo Rusi morali da primenjuju nove i nove taktičke postupke. U ovoj igri obe strane su više puta bile primoravane od suparnika na raznorazna snalaženja, koja su kako se kasnije pokazalo u ogromnoj meri uticala na dalji razvoj oružanih snaga u svetu, a naročito njihovog najjačeg i najznačajnijeg dela-vazduhoplovstva. Prvi ustupak napravili su Rusi zbog katastrofalne situacije na frontu njihovih saveznika i uveli Migove u borbu. Pošto se to pokazalo kao pun pogodak i odmah donelo željene rezultate, odnosno počelo da donosi prevlast Rusima u vazduhu značajnim nanošenjem gubitaka protivniku u avionima a naročito u bombarderima što im je bio i osnovni cilj, Amerikanci su promenili taktiku i svoje bombardere počeli da šalju noću u nadi da će to promeniti novonastalu situaciju. Rusi kao odgovor na nove uslove intenziviraju upotrebu njihovog noćnog lovca Lavočkin La-11. Ovaj avion sa svojom maksimalnom brzinom od 620 km/h za Američke B-26 je bio smrtonosan, ali za 60 km/h brže B-29 nije predstavljao realnu opasnost. Ovo je uočila i jedna i druga strana i ubrzo je usledio odgovor. U početku to je bila samo jedna eskadrila Migova, ali kako se pokazalo efikasnim oformljena je i lovačka divizija specijalizovana za noćna dejstva. Pošto avion Mig-15 nije bio namenjen za noćna dejstva, prilikom ovih napada njegovi piloti su obilato koristili pomoć sa zemaljskih radarskih stanica za navođenje kojima je široki rejon oko Anduna bio prosto preplavljen. Amerikanci su na pojavu Migova odgovorili tako što su sa bombarderima počeli da šalju eskortne noćne lovce F-94 i USMCF3D, ali na njihovu nesreću to nije suštinski imalo uticaja. Zbog svega navedenog smanjila se podrška trupama na zemlji Južne Koreje, što je opet dovelo da su snage Severne Koreje prešle već decembra 1950.godine u snažnu kontraofanzivu povrativši ubrzo i glavni grad Pjongjang. Amerikanci su novonastalu situaciju pokušali opravdati uz pomoć snažne propagande navodeći da Rusi u borbi imaju na raspolaganju 540 aviona Mig-15. Išlo se toliko daleko da su se i konkretni sukobi po danima na ratnom nebu preuveličavali do astronomskih cifara aviona učesnika, ali se mora istaći sa ove vremenske distance upoređujući izvore i jedne i druge strane da je to bio samo plod nečije mašte kod Amerikanaca. Naime, Rusi su za vreme sukoba maksimalno imali stacionirano 5 pukova u čijem sastavu se nalazilo po 35 aviona, a što se tiče Kineza, njima je isporučeno 200 aviona Mig-15, ali ovi avioni nikada nisu u ovom broju uključeni u sukob. Problem kod Kineza bila je njihova preobuka koja je išla sporo, a i kada bi je završili njihovo učešće je bilo minimalno, jer su onako neiskusni bili laka meta za Američke iskusne pilote veterane.
 

rivali iz korejskog rata: MiG-15 i F-86F - www.air-and-space.com

 Za razliku od Rusa, Amerikanci su imali po podacima sa kraja 1951.godine na raspolaganju:
165 F-86, 100 B-29, 10 B-26, 150 F-84, 150 F-80, 70 F-51 i 30 Australijskih Meteora.Ove brojke pokazuju značajnu prevagu u tehnici na strani Amerikanaca, što nije odražavalo i situaciju na ratištu.

U ovom sukobu istaklo se mnoštvo pilota-asova, kako kod Amerikanaca, tako i kod Rusa, ali ime pilota Pepeljajeva ima posebnu težinu. Za ovog skromnog Rusa, koji je bio komandant 196. puka i nije trebao uopšte da leti, pored toga što je delio 1. mesto u broju oborenih aviona sa pilotom Sutjaginom (oborili su po 23 neprijateljska aviona), za njega je bilo vezano više događaja koji su imali snažan uticaj na ratna događanja. Tako je pukovnik Pepeljajev svojim pilotima pre zvaničnog skidanja zabrane upotrebe Ruskog jezika u toku vazdušnih borbi izdao naređenje da se slobodno služe svojim jezikom. Za njegovo ime vezan je i oboreni Sejbr koga su Rusi transportovali u SSSR, remontovali i ispitivali. On je oborio jednog Američkog pilota, koga su potom uhvatili Kinezi, i prilikom ispitivanja izvukli od njega podatke vezane za avion Sejbr. Kinezi su imali posebne snage za ovakve akcije, koje su ujedno služile i za potvrde vazdušnih pobeda pilota.

 Iz tih informacija zaključeno je da Sejbr ima lošije letne karakteristike sa povećanjem visine, a kako su Američki bombarderi leteli na velikim visinama, što je Rusima odgovaralo, ovu informaciju su odmah iskoristili za korigovanje svoje taktike, i upotrebu svojih aviona namenski podizali na veću visinu, gde je zaštita bombarderima slaba, te samim tim i oni ranjiviji. Zanimljivo je napomenuti da se ime ovog pilota ne zna, jer Amerikanci nisu inače objavljivali imena svojih pilota koji su bili uhapšeni.

22. aprila 1952.godine pukovnik Pepeljajev je odlikovan Zlatnom zvezdom Heroja Sovjetskog Saveza za svoje zasluge u ratu u Koreji, i vraćen kući. Tom prilikom je dao izjavu u kojoj skromno kaže da orden nije zaslužio, da je bio tu da pomogne jadnom Kinekom narodu, ali da mu nije jasno zašto su njegovi piloti nepotrebno izlagani opasnosti ulaskom u ovaj sukob, što mu je zamereno od vojnog vrha. Iz njegovog tadašnjeg opisa jedne vazdušne borbe može se videti način kako su to Rusi radili: početno navođenje čitave grupe je vršeno uz pomoć zemaljskih radarskih stanica, a kada bi se navođenje završilo, i prelazilo se na blisku borbu, komandant predstavljen u vođi prvog para, najčešće pilot sa najvećim činom i funkcijom bi nastavio dalje raspoređivanje, a najčešće u grupe od po 6 aviona. Ukoliko su protivnici Sejbrovi, nakon početnog raspoređivanja, Migovi bi se sada podelili na 3 para, od čega je prvi par određen da napadne i oni su imali kodni naziv”mačevi”. Drugi par je za njih igrao ulogu zaštite i oni su se zvali”štitovi”. Treći par je trebao da sa veće visine nadgleda situaciju ispod sebe, i u zavisnosti od događanja uskoči u pomoć 1. ili 2. paru. Ovaj par je imao veliku slobodu manevra, kao i veoma povoljnu poziciju da napadne usamljenog Sejbra kome bi vođa bio pogođen. Ova taktika se pokazala veoma dobrom, te su joj Američki piloti dali naziv “slučaj Jons”, a njene aktere su nazivali”bosses”. Po njegovom ličnom receptu sačinjenom nakon ogromnog iskustva, a i zbog nedostataka naoružanja na Migu-15 vodeći par bi napao vođu odabranog para i to bi počinjalo proletanjem čelo u čelo što bliže Sejbru. Nakon toga bi usledilo snažno penjanje sa skretanjem u desnu stranu. Na gornjoj visini bi se osmotrio neprijatelj, i ukoliko je drastično promenio položaj, i izašao iz zone za napad, napad bi se prekidao. Ukoliko bi sve bilo u redu, pravio bi se zaokret u desnu stranu sa ciljem podešavanja za uvođenje u napad u levu stranu, nakon čega bi se prilazilo Sejbrovima na daljine oko 150 metara ili manje, iza njih I malo desno i sa indikatorom cilja nešto iznad kabine Sejbra. U ovom slučaju blagog nadvišenja pilot Miga bi bio u prednosti da reaguje na eventualno obrušavanje Sejbra tako što bi nakon izvođenja poluvaljka, bez obzira na snižavanje bio izložen pozitivnom dejstvu sile Zemljine teže. Kada bi se manevrisanje završilo, i oba aviona došla u približno horizontalan položaj, pilot Miga bi samo na toj udaljenosti trebalo da blago drži indikator cilja na Sejbru, i sva njegova municija bi završavala u kabini protivnika.
Koristeći se ovim taktičkim radnjama, piloti Migova su dosta uspešno izvršavali postavljene zadatke, a zona najčešćeg sukobljavanja i obaranja mnoštva aviona sa obe strane je dobila ime Aleja Migova. Dobila je ime od Amerikanaca, simbolizujući da tamo ima uvek mnogo Migova pravdajući time lične gubitke.
Gubitaka je bilo na obe strane, a brojevi koji ih predstavljaju zavise od vremena kada se koriste, u koje svrhe i ko ih koristi i objavljuje.

Pošto su ovde korišteni podaci Ruske strane, sa dosta velike vremenske distance, a i u ekstremnim slučajevima konsultovana Američka literatura, možemo se nadati da barem približno odražavaju stvarnost.Evo tabele koja pokazuje ukupno oborene Američke avione tokom čitavog sukoba, uključujući avione koje su oborili Rusi na Migu-15, ali koje su oborili i Kinezi i Koreanci. Ove brojke su dobijane iz više izvora i nastajale su tokom dužeg vremenskog perioda, jer Amerikanci u prvim momentima nisu priznavali sve gubitke Migovima, nego su se neka obaranja namerno pripisivala protivničkoj PVO, neka obaranja nisu uopšte priznavana, a to su postizali tako što su forsirali povratak aviona prema matičnim bazama. Ti avioni bi se prilikom povratka srušili, ili bi se utvrdilo nakon sletanja nerentabilnost popravke, ali se postizao cilj da protivničke snage na zemlji ne mogu da potvrde gubitake Amerikanaca.

Ovo su gubici USAF, a od sopstvenih aviona Rusi navode da su izgubili 538 Mig-15, od čega je 224 Migova sa Kineskim ili Koreanskim posadama. Dali su i odnos njihovog broja izgubljenih aviona i poginulih pilota koji iznosi 2,5:1. Gubitci Rusa su bili različiti tokom rata, tako da su na početku dok su im leteli iskusni piloti, gubitci bili minimalni, a kasnije, krajem 1951.godine kada se Kineski piloti uključuju u sukob i nakon februara meseca 1952.godine kada Sovjetska vrhovna komanda odlučuje da na sticanje ratnog iskustva pošalje mlade pilote sa 100h letanja na mlaznoj avijaciji, gubitci Migova se rapidno povećavaju.Interesantno je napomenuti i rivalstvo, da je poput svojih Američkih kolega kosmonauta koji su leteli na Sejbru, i Ruski kosmonaut Jurij Gagarin bio pilot na avionu Mig-15, i da je baš letevši na njemu tragično izgubio život.Ko god tumačio brojeve izgubljenih aviona,koliki god ti brojevi bili, dajući prevagu jednoj ili drugoj strani, treba reći da su rivalski avioni Sejbr i Mig-15 odlični avioni svoga vremena, predstavljajući vrhunske tehnologije svojih zemalja, i da su zajedno sa svojim vrhunskim posadama i Amerikanci i Rusi uspešno izvršavali sve postavljene zadatke tokom ovog sukoba, dajući snažan zamajac i pravac razvoja nadalje vojne tehnike, dajući ipak akcenat razvoja, kako se i ovde pokazalo najznačajijem, a to je svakako avijacija.

 

autor teksta: Milan Jelić

web obrada: Dejan Vukmirović

AIRSERBIA 2005

Copyright © AirSerbia 2002-2005. All rights reserved.
Slike i tekstovi sa ovog sajta se ne mogu kopirati i koristiti u bilo kom smislu bez dozvole vlasnika.
Photos or any textual material from this site cannot be copied or used in any manner without permission of it's rightful owners.
webmastering & webdesign: VUK