Jedan od najpoznatijih borbenih aviona 20-tog veka je svakako MiG-21, a sledeće činjenice mogu to i da potvrde: to je avion koji je korišćen u najviše zemalja, u najviše sukoba, izrađen u najviše verzija i primeraka od bilo kog drugog aviona nakon Drugog svetskog rata, poznat i po jeftinoj eksploataciji zbog čega ga i dan danas, nakon 50 godina od njegovog nastanka upotrebljava veliki broj država. U nekim RV-ima on je nadživeo i modernije avione kao što su MiG-23 i 29.

Nakon Korejskog rata, američki i sovjetski vazduhoplovni stručnjaci su procenili da je njihovim Vazdušnim Snagama potreban avion sa visokim performansama koji bi mogao da obezbedi premoć u vazduhu. Za ovo su bili konsultovani piloti koji su učestvovali upravo u ratu između dve Koreje 1950.-1953.

Sovjeti su zatražili od konstruktora mali jednostavan jednomotorni odbrambeni lovac-presretač brzine 2 Maha koji bi presretao lovce, srednje i teške taktičke i strategijske bombardere i koji ne bi imao sofisticiranu elektronsku opremu niti naoružanje (zatražena su dva topa od 30 mm), a pritom nije bilo potrebno da poseduje veliki borbeni radijus jer je bilo predviđeno da presreće ciljeve iznad teritorije SSSR-a i da se navodi sa zemlje. Konstruktori se u početku nisu mogli odlučiti za tip krila koji će biti upotrebljen pa se tako razmišljalo o klasičnom strelastom krilu i, za ono vreme nedovoljno ispitano i nepoznato, trougaonom tzv. delta krilu. Takođe na raspolaganju su bili motori Tumanski RD-9 sa lovca MiG-19 a koji nisu bili dovoljno dobri za novi avion i nisu odgovarali propisanim performansama. Zato je započet razvoj novog dvovratilnog turboreaktivnog motora Tumanski R-11. Ipak je u početku upotrebljavan motor RD-9 da bi se upoređivale performanse i sposobnosti prototipova. Paralelno su napravljena dva protoipa, E-2 (Je-2 ili Jedinica-2) sa strelastim krilom napadne ivice od 57 stepeni donekle preuzetim sa MiG-a 19 i prototip E-4 sa delta krilom istog ugla napadne ivice. Trup i ostali segmenti aviona su bili identični. Prvi je poleteo E-2 za čijim je komandama bio probni pilot Georgi Mosolov, tačan datum je 14.februar ali je godina misteriozna jer različiti izvori govore o 1953., 1954. pa čak i 1955. Deltakrilni E-4 je poleteo nekoliko meseci kasnije. Zanimljivo je i spomenuti treći prototip E-50, ustvari E-2 sa raketnim motorom ŽRD S-155 hranjenim kerozinom iz glavnih rezervoara i specijalnim tankom u kome se nalazila mešavina crvene sagorevajuće azotne kiseline. Kasnije su napravljeni strelasti E-2A i deltakrilni E-5 u koje su napokon ugrađeni jači motori Tumanski R-11. Prototip E-5 je bio nešto brži ali i pokretljiviji sa boljim manevarskim sposobnostima zbog čega je dalji razvoj aviona usmeren i baziran na projektu sa delta krilom. Decembra 1958. poleteo je konačno prototip E-6 čijom je pojavom MiG-21 dobio svoj konačan izgled.

u prvom planu: MiG-21R - jugoslovenske vojne oznake L-14i, ev.br. 26104

Prva verzija označena je sa MiG-21F i izrađen je u svega 30 primeraka koji su počeli da stižu u jedinice Sovjetskog RV-a početkom 1959. MiG-21F bio je naoružan sa svega 2 jednocevna topa NR-30 kalibra 30 mm sa po 75 granata. Sledeća je bila verzija MiG-21F-13 koji je dobio dve IC samonavođene rakete K-13A (AA-2 ,,Atolli''), kopiju američke rakete AIM-9B ,,Sidewinder'', na dva potkrilna nosača. Ove dve prve verzije nisu imale radar, već radarski daljinomer SRD-5M ,,Kvant'' (NATO ,,High Fix''), dometa svega 7 km dok je efikasan domet raketa K-13A bio svega 900 m. 1961. poleteo je prototip dvoseda E-6U odnosno MiG-21U NATO oznaka ,,Mongol-A'' bez naoružanja i sa manje goriva. U NR Kini se po licenci krajem pedesetih trebalo da proizvodi MiG-21F-13 ali je 1960. došlo do prekida odnosa sa SSSR-om pa je Kina na osnovu delova i dokumentacije započela proizvodnju i razvoj aviona kao kopije bez licence. Tako je 8.januara 1965. poleteo je avion sa oznakom J-7 (Jianjiji 7, Lovac 7) i tako je započeta priča o kineskoj kopiji MiG-a 21 čiji razvoj traje i danas a koji se značajno razlikuje od originalnog aviona, pa se tako na ovaj avion može gledati na poseban način.

MiG-21F/F-13 je bio avion sa odličnim manevarskim sposobnostima i dobrim upravljanjem, ali je bio dosta loše opremljen elektronskom opremom i naoružanjem, bilo je problema u održavanju, nije imao ni brzinu koja je bila predviđena, a dolet i borbeni radijus su bili premali što će se kasnije pa i dan danas pokazati kao glavna slaba tačka aviona. Zbog toga je na prototipu E-7 mnogo toga izmenjeno. Povećan je poprečni presek, povećani su rezervoari za gorivo, proširen je vertikalni rep, ugrađen presretački radar R1L ili R2L, savremenija i kompletnija elektronska oprema. Topovi su uklonjeni i zamenjeni kontejnerom GP-9 sa dvocevnim topom GŠ-23L koji će vremenom postati standardno topovsko naoružanje svih verzija, a koji se postavljao na podtrupni nosač. Ova verzija je dobila oznaku MiG-21P, zatim MiG-21PF sa jačim motorom. Usledili su zatim MiG-21PF-1/2/13/17/31, zatim MiG-21PFM-V, PFS, PFMA. Dvosedi ekvivalent bio je MiG-21US a napravljen je i izviđač MiG-21R kome je bila izravnata tzv ,,grba'' karakteristična za MiG-21PFM i tako povećana količina goriva. Indijci su napravili MiG-21FL, kopiju verzije PF.

MiG-21bis (naša vojna oznaka L-17) uveden je u naoružanje 1977. godine

Sledeća generacija bazirana je na prototipu E-9 a usavršavanje je pre svega bilo na daljem povećanju kapaciteta rezervoara za gorivo (proširenjem dorzala), poboljšanju elektronike, ugradnja radara RP-21, dodavanju još dva potkrilna nosača, integraciji topa GŠ-23L u trup. Ova verzija dobila je oznaku MiG-21S i sve sledeće verzije su imale potpuno ravan leđni deo (dorzal). MiG-21SM je imao jači motor Tumanski R-13 dok su MiG-21MT i SMT imale samo različite instalacije za gorivo. Za izvoz su izrađivani ekvivalenti MiG-21M i MF. Završna varijanta MiG-21bis se pojavila 1971. i u njega je ugrađen novi motor Tumanski R-25 a koji je prethodno ugrađivan u poslednje primerke verzije MiG-21S koji su tada dobili oznaku MiG-21SMB. MiG-21bis dobio je i novi paket elektronike, uključujući radar RP-22SMA a tu su i nove ICS rakete vazduh-vazduh R-60.

Danas mnoge kompanije iz različitih zemalja nude programe modernizacije ne tako male postojeće flote lovaca MiG-21. Ovi programi variraju od simboličnih modifikacija do radikalnih izmena elektronske opreme, radara i naoružanja čime se dobija višestruko borbeno moćniji vazduhoplov. Za modernizaciju su se opredelili oni koji nemaju novca za nove najsavremenije višenamenske borbene avione. Izraelske firme IAI, Elbit, Rafael, Elta, IAI Bedek su učestvovali u modernizaciji aviona iz Rumunije, Hrvatske, Zambije, Ugande, Etiopije, Kambodže a gde je kao obrazac za modernizaciju uzet standard MiG-21-2000 dok su modernizovane verzije MiG-21M/MF/bis/UM. Ruske firme nude modernizaciju verzije MiG-21bis na standard MiG-21-93 čije su karakteristike nastale, zanimljivo, krajem osamdesetih godina iz zahteva JRV za poboljšanjima. Indija je prihvatila ovaj program a verzija nosi oznaku MiG-21bis UPG i predstavlja borbeno najmoćniju verziju ovog čuvenog aviona, opremljenog savremenom opremom, radarom i naoružanjem.

autor: Živojin Banković

Copyright © AirSerbia 2004.

(na ovom sajtu postoji i galerija fotografija aviona MiG-21 iz perioda SFRJ/ SRJ)